Risto Vasilevski* Запис о кафи – Jegyzet a kávéról
Furcsa érzést vált ki egy-egy tárgy első érintése, vagy illat, különösen a kávé illatának első észlelése. A helység, ahol születtem, a Preszpa-tó partján fekszik, Macedónia, Görögország és Albánia hármashatárán. Már kora gyerekkoromban kicsit-kicsit magamba szívtam a „kávé” illatát. Időnként szinte minden falusi konyhában pörkölték a „kávét”, az udvarokban meg, amelyek kisméretű kőmalommal rendelkeztek, azt a „kávét” naphosszat darálták. Azért írom így: a „kávét”, mert nem kávé, pörkölt rozs volt, melyet később valamiféle bab váltott fel. Majd idővel a rozs és a valamilyen bab őrletéből keverék készült, amit az ismert reszeni vállalat „Agroplod” kávéhelyettesítőként árult. Ittam mindenféle ilyen-olyan kávét, de nem tudom, ittam-e valaha is, illetve mikor ittam először azt az igazit! Különösen sokat akkor ittam, mikor mint építészeti szakember egy JNA1 laktanyában dolgoztam és kávét csak a parancsnokság kis épületében lehetett inni, ahol irodám is. Mint ilyen, az egész helyőrségből minden, szinte minden tiszt és altiszt gyülekezőhelye volt. Néha a betévedt vendégekkel/munkatársakkal naponta harminc kávét is megittam, a dohányfüsttől meg szinte lélegezni sem tudtam. Mert csak nekem volt jogom jegyeket venni, amivel kávét lehetett rendelni. Mint jó házigazda, természetesen mindent én is fizettem. A JNA elhagyása után, kávét ritkábban ittam, a dohányfüstöt meg elfeledtem. Manapság nagyon ritkán iszom, nem azért, mert nem szeretem, hanem a régi „kávézástól” még mindig túltelítettséget érzek.
1JNA – Jugoslovenska Narodna Armija (Jugoszláv Néphadsereg)
Fordította: Fehér Illés
- Risto Vasilevski (1943 – ) többszörösen kitüntetett kétnyelvű (szerb és macedón) író, költő, műfordító, kiadó és akadémikus.
Pusztai Irina grafikája
Чудни су први додири са многим стварима, па и са мирисима, посебно са мирисом кафе. Место у коме сам рођен, које се налази на обали Преспанког језера, на самој тромеђи између Македоније, Грчке и Албаније. У времену мог раног одрастања мало- мало би запахнуо мирис „кафе”. Готово свака сеоска кухиња с времена на време би постала приручна пржионица „кафе”, а у двориштима која су поседовала мале камене млинове млела се та „кафа” за обе махале. Кажем „кафа” зато што је то била пржена раж, који је касније заменио наут. Касније је раж и наут заменила нека њихова мешавина, коју је чувени „Агроплод” из Ресена продавао као „замену за кафу”. Пио сам све те врсте кафе, али још не знам да ли сам икада попио ону праву! Нарочито сам је пио док сам као грађевински стручњак радио у једном гарнизону ЈНА, и када се кафа могла попити само у малој згради команде у којој се налазила и моја канцеларија. Таква, она је постала стециште свих готово свих официра и подофицира из гарнизона. Зато бих понекад са придошлим гостима/сараданицима попио и по тридесет кафа дневно, а од дуванског дима нисам могао ни да дишем. Наравно, пошто сам само ја имао право да купујем бонове и да наручујем кафе, као добар домаћин ја сам све те кафе и плаћао. Касније, после напуштања ЈНА, кафе су се проредиле, а на дуван сам потпуно заборавио. Сада је веома ретко пијем, не зато што је не волим, него што још осећам презасићеност од ранијег „кафенисања”.